КЛИМАТСКЕ ПРОМЕНЕ И ВОДА

Научнопопуларна трибина:

КЛИМАТСКЕ ПРОМЕНЕ И ВОДА

Субота, 7. мај 2016. године, 13.00
Амфитеатар Централне зграде Универзитета

Модератори трибине

Проф. др Синиша Марков
Шеф Катедре за биотехнологију и фармацеутско инжењерство
Универзитет у Новом Саду, Технолошки факултет

Проф. др Радован Савић
Департман за уређење вода
Универзитет у Новом Саду, Пољопривредни факултет

Проф. др Душан Николић
Универзитет у Новом Саду, Правни факултет
Члан Комисије за енергију и животну средину Међународне трговинске коморе у Паризу

Учесници трибине

Др Томас Хартман
Универзитет у Утрехту, Департман за демографску географију и просторно планирање, Холандија
Потпредседник Међународне академске асоцијације за просторно планирање, право и својинске односе

ЕВРОПСКИ ПЛАН УПРАВЉАЊА РИЗИКОМ ОД ПОПЛАВА:
ИЗАЗОВИ ЗА ПЛАНИРАЊЕ КОРИШЋЕЊА ЗЕМЉИШТА И УПРАВЉАЊЕ ВОДАМА

Као одговор на екстремне поплаве из претходних деценија, Европска унија је усвојила Директиву о поплавама (Floods Directive, 2007/60/EC) којом се налаже стварање планова за управљање ризиком од поплава. Надлежне агенције за управљање водама су биле дужне да припреме прве планове до 2015. године. Они су недавно представљени широј јавности. Планови управљања ризиком од поплава мењају устаљене односе између управљања водама и планирања коришћења земљишта. У том контексту отварају се многа питања од којих су два посебно важна.

Прво, неопходно је да они који су надлежни за управљање водама зађу у област планирања коришћења земљишта. Како разрешити сукоб надлежности различитих институција?

Друго, плановима се предвиђа поступање по сценарију у којем не треба разматрати само један поплавни догађај, већ више различитих нивоа поплава. Из тога проистичу последице по интегрисано планирања коришћења земљишта и управљања водама. Који инструменти постоје у различитим земљама за решавање изазова које доноси ова интеграција?

У оквиру излагања биће представљени примери из Француске, Немачке, Холандије и Велике Британије.

Проф. др Срђан Колаковић
Универзитет у Новом Саду, Факултет техничких наука, Катедра за хидротехнику и геодезију

КЛИМАТСКЕ ПРОМЕНЕ И УПРАВЉАЊЕ ПОПЛАВАМА НА ВЕЛИКИМ РЕКАМА У ВОЈВОДИНИ

Последњих деценија скоро трећину свих људских жртава природних катастрофа у свету чине жртве поплава, а материјалне штете се мере десетинама милијарди долара. Према подацима за период 2003-2012, поплаве проузроковане природним непогодама усмртиле су просечно годишње 106 хиљада људи у целом свету. Поред тога, поплавама је, по неким подацима, погођено просечно 216 милиона људи годишње.
Чињеница да се поплаве дешавају учестало, а пораст штета из године у годину интензивира, објашњава се климатским променама, урбанизацијом и утицајем других природних и антропогених фактора (морфолошке промене корита за велике воде). Због тога, све више расте и заинтере-сованост јавности за ризике од поплава и о мерама за управљање поплавама.
Одбрана од поплава у Војводини се спроводи на 20 река, у укупној дужини од око 1.200 км речног тока, односно 1.423,81 км насипа. Насипи дуж Дунава су реконструисани на око 95% укупне дужине док је то на Тиси и Сави на око 85% у односу на стогодишњу велику воду.
У новије време велике поплаве широм Србије догодиле су се априла 2005. у централном Банату, када је вода нанела штету у износу од 12,6 милиона евра. Након тога утрошена су три милиона евра на радове за заштиту од поплава.

Године 2006. око 225.000 хектара обрадивог земљишта било је поплављено, након изливања Тисе, а штета је процењена на 35,7 милиона евра. Према анализама обављених у Мађарској, укупни (на територији Србије и Мађарске) трошкови и штете од поплава на Тиси 2006. године се процењују на око 120 милиона евра.

Изузетно велике и разорне поплаве које су се догодиле 2014. године, изазване су екстремно дугим кишним периодима током маја и септембра. Те поплаве су захватиле западне, средње и источне пределе Србије. Услед тих дејстава јаких бујичних киша и покретања бујичних токова, као и ерозије падина и клизања терена на подручју западне, средње и источне Србије, изливања реке Саве, настале су штете катастрофалних размера. При томе је срушен, оштећен и непосредно потенцијално угрожен већи број стамбених објеката, уништени су локални путеви и остала инфраструктура, засуто и оштећено пољопривредно земљиште. Непосредна материјална штета је процењена на преко 1.8 милијарди америчких долара.
Такође треба истаћи да је у последњих тридесетак година, после доношења још важећих стратегија одбране од поплава на овим подручјима (1971.), дошло до развоја нових технологија, нарочито у области информационих и ГИС технологија, које нам омогућавају нови приступ у управљању поплавама. То се односи нарочито на досадашња схватања да се од поплава у равичарским пределима превасходно брани пасивним мерама изградњом и сталним надвишењем насипа.
Битно је напоменути да су одбрамбени системи, нарочито изградња насипа и одузимање инундације рекама (корита за велику воду), осим што су повећали одбрамбену сигурност, довели и до повећања нивоа великих вода. Процењује се да се да су се у задњих стотинак година нивои великих вода повећали на Дунаву у зони Богојева за око 1,6м и на Тиси, на профилу Сенте, за целих 3,0м.
Основно је питање колико је на ово повећање утицао антропогени фактор и морфолошке промене на кориту, а колико су утицале климатске промене. Такође, код оваквих анализа и статистичких обрада великих вода, са подацима који датирају уназад преко 120 година, велики проблем је хомогеност низа јер су велике воде настале при различитим условима. Из предходних разлога, да би се одговорило на питање колико су климатске промене утицале и колико ће у будућности утицати на повећање великих вода (поплавних таласа), потребно је преко хидрауличко-хидро-лошких модела кориговати хидролошки низ.
На основу овако дефинисаних модела омогућиће се промена старетегије која већ више од четрдесет година важи и која је базирана на пасивним мерама изградњом насипа и кејских зидова. Нова стратегија треба да омогући управљање поплавним таласом на бази разрађених сценарија, а што ће, без обзира на величину поплавног таласа, омогућити минимум штета.

Проф. др Радован Савић
Универзитет у Новом Саду, Пољопривредни факултет, Департман за уређење вода

УТИЦАЈ МАЛИХ ВОДА ДУНАВА НА ХИДРОСИСТЕМ ДУНАВ-ТИСА-ДУНАВ

Сматра се да климатске промене доводе до све учесталијих и израженијих појава хидролошких екстрема. Појава великих вода може да проузрокује опасност од поплава и штета несагледивих размера. С друге стране, мале воде и најнижи водостаји потенцијални су узрок низа водо-привредих, пољопривредих, еколошких и других проблема.

На примеру анализе појаве и трајања малих вода Дунава током вишегодишњег периода на водомерној станици Бездан, разматра се утицај ниских водостаја на могућност и ефикасност захватања воде за потребе Основне каналске мреже Хидросистема Дунав - Тиса - Дунав (ОКМ ХС ДТД). У зони ове водомерне станице налази се главни водозахват који гравитационо или уз помоћ пумпи снабдева Хидросистем водом. Уочен је опадајући тренд минималних водостаја Дунава и све дуже трајање малих вода што доводи до ограничења у раду водозахвата и отежаног снабдевања ХС ДТД водом. Опадањем нивоа Дунава постепено се смањује, а затим и у потпуности онемогућава гравитационо упуштање воде у Хидросистем. У том случају се за потребе захватања воде пушта у рад црпна станица. Међутим, даље смањење водостаја постепено ограничава капацитет црпне станице све до потпуног престанка рада водозахвата.

Спроведене анализе, на једноставан али недвосмислен начин указују на промене у режиму водостаја Дунава које могу да доведу у питање задовољење планираних потреба за водом корисника овог вишенаменског хидросистема. Уз евентуалну реализацију прогнозираних климат-ских промена у наредном периоду могуће је очекивати још веће заоштравања овог проблема.

Доц. др Бездан Атила
Универзитет у Новом Саду, Пољопривредни факултет, Департман за уређење вода

РИЗИК ОД ПОЉОПРИВРЕДНЕ СУШЕ У ВОЈВОДИНИ

Суша је сложена природна појава која може да проузрокује значајне негативне последице на пољопривреду, животну средину, економију и на друштво у целини. У мањем или већем интензитету суша је у Војводини изражена скоро сваке године и представља ограничавајући фактор високих приноса. Строги захтеви пољопривредне производње и специфичности агроклиматских услова чине подручје Војводине веома остељивим на мањак воде. Јасније сагледавање временске и просторне појаве суше и процена ризика од њене појаве могло би довести до предузимања одговарајућих мера припреме и ублажавања негативних последица и пре појаве хазардног догађаја. На основу анализе кључних фактора појаве пољопривредне суше, као што су карактеристике педолошког покривача, рељефа, стања и начина коришћења земљишног покривача, потреба пољопривредних култура за водом, изграђености система за наводњавање, затим на основу стохастичке анализе хидро-метеоролошких параметара уз коришћење ГИС-а и даљинске детекције, добијене су карте процене ризика од пољопривредне суше на територији Војводине. Резултати ће омогућити стварање услова за подизање приправности на појаву екстремних хидрометеоролошких догађаја као што је суша и унапређење планирања и доношење оптималнијих одлука везаних за управљање и улагања у хидро-мелиорационе системе, а све у складу са начелима и принципима одрживог развоја пољопривреде и водопривреде.

Доц. др Душанка Цвијановић
Универзитет у Новом Саду, Природно-математички факултет, Департман за биологију и екологију

РЕКЕ КАО КОРИДОРИ: КЛИМАТСКЕ ПРОМЕНЕ - АКЦЕЛЕРАТОРИ БИОЛОШКИХ ИНВАЗИЈА

Инвазивне алохтоне врсте су главни фактор убрзане деградације екосистемског и специјског биодиверзитета, који за секундарну последицу имају деструктивну економијску димензију. Речни токови, као динамични системи, представљају главне коридоре за ширење инвазивних врста. На евопском нивоу Дунав има улогу главне магистрале ширења биолошких инвазија, с обзиром на то да представља жилу куцавицу десет европских држава, укупне дужине 2778км, импресивног сливног подручја површине 801.463км². Територија сливног подручја Дунава покрива 19 земаља и сматра се најинтернационалнијим речним басеном на свету. Дунав са притокама има и велики економски и социјални значај, јер представља важан ресурс у снабдевању водом, у пољопривреди, индустрији, рибарству, туризму и рекреацији, енергетици, речном транспорту, али и као реципијент отпадних вода. Управо ове особине га чине главним коридором биолошких инвазија, а глобалне климатске промене, поплаве, драстичне смене аридних и хумидних периода, подизање нивоа мора, узрочно последично вишеструко интензивирају деградациони импакт ширења инвазивних врста. Улога климатских промена као акцелератора огледа се у директном убрзавању и интензивирању пропагације агресивних инвадорских врста широке еколошке валенце, отпорних на нагле промене услова животне средине, управо на оне природне феномене на које аутохтоне врсте нису адаптибилне. Економске димензије штете начињене деловањем инвазија се процењују на 12,5 до 20 милијарди евра на петогодишњем европском нивоу. Због тога је Европска унија усвојила Стратегију о биодиверзитету (EU Biodiversity Strategy to 2020), према којој је формирање паневреопски стандардизованог информационог система предуслов за правовремено алармирање и ефикасно реаговање.

Проф. др Срђан Рончевић
Универзитет у Новом Саду, Природно-математички факултет, Департман за хемију, биохемију и заштиту животне средине

ОДРЖИВО УПРАВЉАЊЕ ВОДНИМ РЕСУРСИМА У СРБИЈИ

Са којом количином воде у Србији можемо рачунати? Воде као ресурса количински има знатно мање од присутне воде на неком подручју. Како осигурати доступност воде свима? Који су еколошке последице испуштања отпадних вода у водотокове? Агенда 2030 доноси 17 циљева одрживог развоја, који треба да испуне оно што досадашњи нису успели. Она не обухвата само климатске промене, већ је то „нова универзала агенда“ за трансформисање глобалног друштва.

КЛИМАТСКЕ ПРОМЕНЕ И ПРАВО НА ВОДУ

Између збивања у природи и права постоји снажна интеракција. Правном регулативом је одређено како припадници људског друштва могу да користе природна добра и које су границе њиховог настојања да (о)владају природом. То значи да право може у значајној мери утицати на природно окружење. Међутим, време је показало да и збивања у природи могу битно утицати на то у ком правцу ће се развијати правна регулатива.

Поједине земље су донеле националну стратегију прилагођавања на климатске промене (Climate Change Adaptation Strategy). Томе су претходила комплексна мултидисциплинарна истраживања. Размотрено је постојеће стање, идентификовани су кључни проблеми, урађене процене могућег развоја догађаја са различитим варијацијама и, на крају, прописане су одговарајуће мере у различитим областима. Највећи напредак на нивоу стратешког планирања оствариле су развијене државе које су највише угрожене климатским променама. У Европи на том пољу предњачи Хо- ландија. Њени стратешки и оперативни документи већ дуже време представљају узор другим земљама и међународним организацијама. Организација Уједињених нација је 2004. године, у оквиру Развојног програма (United Nations Development Programme – UNDP), уз подршку Швајцарске, Канаде и Холандије, сачинила оквирни документ о политици прилагођавања на климатске промене, који представља својеврсни приручник за утврђивање развојне стратегије, јавних политика и одговарајућих мера у тој области (Adaptation Policy Frameworks for Climate Change: Developing Strategies, Policies and Measures). Он треба да омогући државама чланицама (пре свега онима у развоју) да лакше одреде националне приоритете и да сачине свеобухватне и кохерентне стратешке документе (National Adaptation Strategies). Оквири стратешког планирања у тој области дефинисани су и на нивоу Европске уније. Стратегија прилагођавања Европске уније (European Union Adaptation Strategy) усвојена је 2014. године. Тиме је учињен значајан напредак, јер се ЕУ, по мишљењу појединих аналитичара, у претходне две деценије готово искључиво бавила питањима од значаја за смањење климатских промена, не уважавајући довољно потребу за прилагођавањем. Правна регулатива на националном, међународном и наднационалном нивоу, међутим, још увек није усклађена са стратешким опредељењима. Право у значајној мери заостаје за практичним потребама и не даје одговоре на нека од актуелних и врло важних питања. У појединим сегментима чак постоје велике контрадикције. Тај проблем је посебно изражен у домену тзв. водног права. Генерална скупштина Уједињених нација је 28.07.2010. године усвојила Резолуцију о праву на воду (Human Right to Water and Sanitation). Реч је о универзалном људском праву, које је признато свим људским бићима. Са друге стране, постоје уставне и законске (грађанскоправне) норме којима се гарантује неповредивост права својине и могућност власника да сваком неовлашћеном лицу забрани приступ његовој непокретности и води која се на њој налази (ius excludendi tertii). Очигледно је да постоји супротстављеност (конфронтација) два значајна права. Она посебно добија на тежини у регионима у којима влада све већа несташица питке и техничке воде, али постаје актуелна и у земљама које се налазе на тзв. мигрантским рутама.